1 2 3 4 5

unnamed

US ROYALTY TRUSTS 2012 PV10 ASSUMPTIONS

Najnovije Vesti

Bugari, jeste li dobro? Skrenuli Turski tok k sebi...
06 jul 2018 11:55

Prenosimo: B92   Pobednik tendera za projek [ ... ]

Bugari, jeste li dobro? Skrenuli Turski tok k sebi...
06 jul 2018 11:52

Prenosimo: B92   Pobednik tendera za projek [ ... ]

Vučić otvorio gasovod koji zaobilazi Srbiju
25 jun 2018 00:15

Piše: G. Vlaović   Ako se izuzmu diplomat [ ... ]

Vučić otvorio gasovod koji zaobilazi Srbiju
25 jun 2018 00:15

Piše: G. Vlaović   Ako se izuzmu diplomat [ ... ]

Mere neekonomske prinude SAD za Evropu
24 jun 2018 00:37

Nekoliko narednih meseci mogu biti odlučujućim n [ ... ]

Još je SSSR nazivan imperijom gasa. U poslednjoj godini svoga postojanja (1991), Sovjetski Savez je dostigao maksimalnu proizvodnju prirodnog gasa, rekordnu za svu istoriju sovjetske gasne industrije – fantastičnih 815 milijardi kubnih metara. A ona je zaista bila moćna, „gasni organizam" čvrsto je prožimao i sve sovjetske republike povezivao u jednu celinu, a na čelu je stajala RSFSR, Rusija, i u gasnoj industriji najveća republika, kao svojevrsna „gasna platforma" na koju su „pričvršćene" ostale gasne republike – Azerbejdžan, Turkmenija, Kazahstan, Uzbekistan, zatim Ukrajina, delom i kao proizvođač, ali sa Belorusijom, jedine tranzitne republike na glavnom i jedinom izvoznom pravcu gasa za Zapadnu Evropu. U moćni sovjetski gasni ogranizam bile su uključene i Moldavija, Gruzija, Jermenija, i sve tri pribaltičke republike – Litvanija, Letonija i Estonija, pa i najzabačenije i najnerazvijenije planinske zemlje na jugu odnosno u Centralnoj Aziji – Kirgizija i Tadžigistan, i one su donekle bile „prikačene" na sovjetski gasni sistem. U mega gasnom sistemu bilo svih 15 sovjetskih republika, sve evropske zemlje Saveta za uzajamnu pomoć (SEV-a), ali je pravi proizvođač i pravi izvoznik „sovjetskog" a ustvari ruskog gasa, bila sama Rusija, koju je donekle pratio Azerbejdžan, a iza njih su bile Uzbekistan, Turkmenija, pa Kazahstan, tek u povoju proizvodnje ugljovodonika.

gasovod-turski-tok 660x330

Kada su 8. decembra 1991. g. u dubini Beloveške pušće, na samoj granici sa Poljskom, u Belorusiji, Boris Jeljcin, Leonid Kravčuk i Stanislav Šuškeevič, lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije, po kratkom postupku likvidirali Sovjetski Savez, time su neumoljivo potpisali smrtnu presudu i sovjetskoj imperiji gasa, kao i celokupnoj sovjetskoj privredi, ne računajući i ne videći šta će taj čin narodima poroditi u narednim decenijama. Ništa nije bilo pošteđeno demontaže, ne pitajući za cenu, pa ni sovjetski gasni sistem, strogo centralizovan, hijerarhijski i tehnološki čvrsto povezan. Kao i na drugim područjima, i u energetsko-gasnom sektoru vršeno je odvajanje i zaokruživanje po nacionalnim državama i granicama koje sa sobom nosi bezbroj problema neprevaziđenih ni do današnjeg dana. Bivše sovjetske republike, a potpuno nove, istorijski još neutemeljene nezavisne države, našle su se pred nerešivim zadacima, a u tome su i nezaokruženi nacionalni gasni sistemi, veštački izvučeni iz jednog ogromnog, jedinstvenog, optimizovanog za sovjetske uslove, privrednog i energetsko-gasnog sistema.

U sudarima sa teško savladivim realnim životnim problemima, novee postsovjetske države, energetski i sirovinski siromašne, počinju da osporavaju prirodno i svako drugo nasledstvo koje je ostalo u rukama Rusije. Tako, u Beloveškoj pušći smrtna presuda potpisana „sovjetskoj imperiji" ništa nije rešila; ona je još više otvorila do danas ne zatvorenih problema. U tom smislu američki autor, rusist, Nikolaj Zlobin (Vtoroй novый miroporяdok, Moskva 2009), s pravom upozorava: „Raspad SSSR-a nije se završio podelom na bivše savezne republike – on se svakodnevno produžava. Idu procesi dubokog kulturnog, ekonomskog, mentalnog urušavanja, i , ako hoćete, oni su daleko od svoga završetka."

Najveći geostrateški, globalni gubitnik likvidacijom SSSR-a postala je Rusija. Dovoljno je samo letimično baciti pogled na geografsku kartu Evrope i zadržati se samo na činjenici da je likvidacijom Sovjetskog Saveza Rusija teritorijalno otsečena od „ostatka Evrope", na neki način kao da je od nje odbačena, i kao nekada u istoriji odgurnuta u Aziju, našla se tamo gde se nalazila do Petra Velikog, do pre više od tri stotine godina. Kada je krajem šesnaestog veka carević Petar uzeo vlast, između Rus i Evrope prostirala se moćna Švedska imperija. Da bi rusku državu direktno povezao sa progresivnom Evropom, Petar je sa Šveđanima poveo sedamnaestogodišnji rat. Pobedom na Šveđanima i uništavanjem njihove imperije, Petar je Rusiji na Severu „prorubio okno u Evropu". Prestonicu je iz Moskve premestio u močvare oko Neve i na njenog ušće, gradeći tu „severnu Veneciju". Danas su neka druga vremena, Evropa nema imperija, ali evropska politička geografija Rusiji napominje na stara vremena. Između Rusije i Evrope su se ponovo „isprečile" „neke" države, ovoga puta novopečene nezavisne države od bivših sovjetskih republika, nekadašnjih ruskih gubernija, Ukrajina i Belorusija. Ukrajina posebno diktira svoje uslove povezivanja i komuniciranja Rusije i ostatka evropskog kontinenta, naročito kada su u današnje vreme do temelja poljuljani odnosi čak do nivoa običnog čoveka. Rusija je opet otsečena od Evrope, ostajući bez „evrpskog okna", bez direktnog dodira sa Evropom, onog za koji je toliko stradala. I tu se nailazi i na uslovljavanja izvoza ruskog gasa i ruske nafte u Evropu; Rusiji se diktiraju uslovi. Ukrajina (i Belorusija kada nije u savezničkom raspoloženju) na svojoj terirotiji, i za prelazak preko svoje teritorije, za sve se pita, sve uslovljava i ucenjuje, a naročito za rusku stratešku robu – za prirodni gas – koji bi trebalo nesmetanmo da teče u Evropu, da nastavi da onako nesmetano kao što je nesmetano tekao u sovjetsko doba. Međutim, nije tako. Otpočela je era energetskih, gasno-naftno-gasnih ratova. Jedni druge smenjuju. Uvek kada Ukrajincima, ili Belorusima, ne odgovaraju tržište gasa, cene, količine, ili drugi elementi ugovora o ruskom gasu ili nafti, u Ukrajini i Belorusiji dolazi do zavrtanja slavina za ruski gas i naftu koji teku u Evropu. „Gasni" i „naftni" ratovi se ponavljaju, čas sa Ukrajinom, čas sa Belorusijom, a posledice za Rusiju, kao energetsku državu, i Evropu, kao najvećeg potrošača, umnožavaju se. Ukrajina se deklarisala kao nestabilan i nesiguran partner, trazitni pravac. I Rusija i Evropa su primorani da traže izlaz, da eliminiše stoprocentnu zavisnost od tranzitnih gasno-naftnih zemalja. Ruska država se ponovo našla pred istorijskim zadatkom da opet „proseca svoj prozor (svoje prozore) u Evropu". Taj zadatak ona ovoga puta pokušava da reši prosecanjem novih maršruta gasa, bez posrednika, direktno gasnim i naftnim putevima koji je povezuju sa Evropom.

Krvotok i srce sovjetske gasne industrije bili su i ostali u Rusiji. Ali, ona je ostala bez periferije, odsečena od spoljnog sveta, od direktnog kopnenog dostupa na inostrana tržišta gasa u Evropi. Gasovodi koji su vodili do velikih evropskih potrošača našli su se u Ukrajini i Belorusiji i pripali su tim novim nezavisnim državama. Uz to, pljačkaška privatizacija ništa dobrog nije donela ni industriji gasa, kičmi Rusije i izvoru za glavno punjenje parama državnog budžeta. Stanje je postajalo nepodnošljivo, pa je država morala stvar da uzme u svoje ruke, da ponovo poveže i integriše, sprečavajući rasparčavanje i potpuno uništenje gasnog sistema, vraćajući većinsku akciju pod državnu kontrolu. Ruska zemlja gasa je u tranzicionim vremenima ostaja bez gasa, stanovništvo bez grejanja, država bez sigurnih budžetskih i izvoznih prihoda.
Rusku imperiju gasa opredeljuju najveće rezerve prirodnog gasa kojima raspolaže u svetu, najveća svetska proizvodnja koju ostvaruje, najveći svetski izvoz gasa, oni faktori koji je kvalifikuju kao nedostižno svetsko skladište gasa i platformu sa koje se gas širi po Evropi, Aziji, Pacifiku i drugim krajevima sveta. Takva Rusija je jedina sposobna da pouzdano isporučuje i garantuje potrebe za gasom čitav vek ispred nas, u količinama nedostižnim za druge gasne zelje mereno stotinama milijardi kubnih metara godišnje potrošnje gasa. U toj spoznaji SAD nalaze duboke razloge za globalnu borbu sa Rusijom, još od prve pojave ruskog (sovjetskog) gasa u Evropi pa sve do danas, do Južnog, Turskog, ili n-tog toka ruskog gasa u Evropu ili druge krajeve sveta. Prioritet Rusije u svetu gasa je prirodni gas i gas iz cevi, iz gasovoda. Upravo zbog toga, pod okriljem SAD razvila se prava borba da se taj gas potisne na račun gasa iz škriljaca, uglja, drugih izvora. Tim resursima raspolaže razume se i ogromna Rusija, ali se, iz ekonomskih i ekoloških razloga, ne uključuje u tu utakmicu, sve dok dominira prirodnim gasom. Uporedo se odvija i utakmica sa tečnim gasom, kako bi i sa te strane bio potisnut prirodni gas iz gasovoda. Rusija je zbog programa izgradnje gasovoda odlagala realizaciju šireg programa tečnog gasa, koji sada u njenim planovima zauzima istaknutije mesto.

Gas je ključna tema i u Rusiji, i u svetu o Rusiji – nezaobilazna u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Gas i nafta su simboli Rusije, njenog uspona, svekolikog preporoda, življenja, sve do straha, zbog nepodnošljivog pada cena nafte i gasa. Novi status Rusije u multipolarnom svetu, zadobijen je blagodareći moćnom gasno-naftnom sistemu, ugljovodonicima, više nego petostrukom skoku cena nafte. Zahvaljujući nafti i gasu, ruska država uspela je da se, skoro munjevito u deceniji ipo iza nas, oporavi i obnovi, da modernizuje privredu, vojnoindustrijski kompleks, iznad svega da uzdigne socijalnu sferu, da podigne životni standar običnih građana do onog nivoa na kojem on nikada nije bio. Tako nešto, što je pošlo za rukom Putinovoj Rusiji, nije pošlo za rukom Sovjetskom Savezu sedamdesetih godina prošlog veka da iskoristi naftno-gasni bum, što je predstavljajući uvod u sve potonje nedaće, pa i u njegov sam nestanak.

Rusija, kao energetska gasno-naftna supersila, nikoga ne ostavlja ravnodušnim, i taj njen status ima više protivnika nego pobornika. Ta globalna odrednica označava da je ona kao najveći proizvođač nafte i gasa u svetu, sposobna da utiče na svetsko tržište, da odlučujuće reguliše i kontroliše ponudu u Evropi, delom u Severnoj Americi, sve više u Azije, Kini, drugim zemljama tihookeanskog regiona, Indiji, ali i da neogrančene količine ugljovodonika zemalja Centralne Azije i kaspijskog regiona plasira na ili na sopstveno ili na strana tržišta.

Gasni sistem je složen organizam sastavljen od mnogih međusobno povezanih podsistema, gde je svaka karika toga sistema važna i gde ispadanje jedne narušava rad celog sistema. Kako je organizovan, i približno kako funkcioniše ruski gasni sistem, u određenoj dočarava tehnološka shema ruskog autora A. Repina (Gaz i neftь: kratkiй glossariй, Moskva 2011). Gasni sistem čine sledeći elementi, podsistemi: početat svih početaka pripada (1) traganju, traženju i istraživanju gasa, proceni rezervi i količina gasa vršenjem geološko-istražnih radova; zatim slede (2) geološka istraživanja sa ciljem eksploatacije, da li ima uslova za eksploataciju odmah ili kada u budućnosti, bližoj ili daljoj; ako se dobiju zadovoljavajući rezultati onda može uslediti (3) obrada nalazišta gasa, to jest njegova eksploatacija, dobijanje, „vađenje gasa"; kao rezultat prethodnih radnji iz zemlje se konačno dobija (4) sirovi gas, to jest neobrađeni; u podzemnim slojevima sirovog gasa nalaze se određene količine (5) sirove nafte, kao što se u sirovoj nafti, prilikom njenog dobijanja, nalaze određene količine sirovog gasa; sirovi gas dobijen iz gasnih ili naftnih ležišta podleže (6) pripremi i obradi; iz toga procesa se dobijaju (7) gasni kondezat, široke frakcije lakih ugljovodonika i dr.; oni dalje idu na preradu od kojih se dobijaju različiti (8) hemijski proizvodi i motorna goriva; nakon pripreme i obrade sirovog gasa dobija se (9) suvi gas oslobođeni benzina; tek takav gas ide u (10) cevovodni transport; takođe deo toga gasa ide na dalju (11) preradu gasa radi dobijanja hemijskih produkata (petrohemija) i motornog goriva; zatim deo ide na (12) komprimiranje, odnosno za pretvaranje toga suvog i čistog gasa u (13) tečni gas; gas iz cevovodnog transporta, to jest iz gasovoda, pored već navedenim korisnicima, potrošačima, razvodi se, i dostvalja se kao i tečni gas, daljim krajnjim potrošačima u energetici (14) elektrana, energanama, industriji, domaćinstvima, petrohemiji.

Tek je pod Putina, ruski gasno-naftni sistem potpuno osmišljen i u celini zakružne kao strategijski, dugoročno i globalno fundiran, sa jasno postavljenim ciljevima. Polazi od toga, ruskom sistemu treba da su dostupna sva svetska tržišta, da ih snabdeva ruskom naftom i ruskim gasom, i to direktno, a kao izuzetak preko posrednika i tranzitih zemalja, kao i da se prerada nafte i gasa po pravilu obavlja u sopstevnoj zemlji. Ranije se oko 90 posto energenata prodalo van ruskih granica u sirovom vidu. U periodu do 2030. godine to znači razvoja gasno-naftnog kompleksa i modernizaciju čitavih privrednih grana tesno povezanih sa naftom i gasom, ogromne investicije i novu opremu, ali otežano dostupnu u uslovima zapadnih sankcija kojima se pokušava Rusija kazniti zbog ukrajinske krize. U energetskoj strategiji Putina se poodavno nalazi otvaranje strateških oblasti nafte i gasa u bogatim nedrima Rusije za inostrane investicije. Međutim, i to otvaranje, kao i druge pravce u ovoj sferi diktiraju međunarodne političke i druge okolnosti negativno usmerene prema Rusiji. Zbog toga se Rusija mora oslanjati na sopstvene snage, forisirati sopstvenu privredu, a delom partnere tražiti na drugim stranama sveta. U principu, to i nije tako loša alternativa, ako ona uspe. Gasna šahovska tabla postala je poslenjih godina pravo bojno polje globalne politike.

Globalni zapadni igrača, sa SAD kao predvodnikom, odnekuda polažu pravo na gasne i druge energetske i sirovinske potencijale širom sveta, pa i ruske. Nema, međutim, niko da polaže pravo na prebogate zapadne finansijske i tehnološke resurse. Pretenzije Zapada niti su male niti bezazlene. Ovo je era bespoštedne borbe za svaki resurs, za sve životne potrebe čoveka. Rusima su znane te ambicije. Moskva je sposobna da zaštiti svoje potencijale u pokušaju osvajanja i internacionalizacije. Nije slučajno da ruska imperija gasa stavlja tako snažan naglasak na razvoj Sibira i Severa, Dalekog istoka i Primorja, onih bogatih i prebogatih teritorija na koje su iz sveta „bacili oko".
Na postsovjetskom prostoru stalno teku procesi prestrojavanja, odvajanja i „odljuspljivanja", uvek se imajući u vidu Rusija. Međutim, bilo kuda da krenu, oni se ranije ili kasnije vraćaju matici. Tako je i na sektoru gasa, nafte. Azerbejdžan, Turkmenistan i Kazahstan postali su veliki i važni proizvođači, izvoznici gasa (i nafte), politički i strateški partneri, ne samo Rusije, Kine, već i EU, SAD i NATO-a. „Do raspada SSSR-a, RSFSR je bila stožer ekonomskog sistema SSSR-a, ne uvek donor, ali uvek kompenzator u slučaju neuspeha republika i, naročito, investitor (bez posebne koristi za građane RSFSR). Tokom proteklih godina ni jedna razvijena zemalja iz sveta nije zamenila RSFSR u životu Kazahstana, Uzbekistana, Tadžigistana, Kirgizije. Posebno stoji Turkmenija – gasni gigant... Oslonac na sopstvene snage samo se realizuje u njoj, dok ostale nove države Centralne Azije pametno doje Rusiju i ne vraćaju dugove." (Igor Davidenko, Яaroslav Kesler: Resursы civilizacii, Moskva 2005.)

Globalnu važnost ruski gas i nafta poprimaju tek nakon SSSR-a. U autističnom okruženju socijalističkih zemalja Saveta za uzajamnu ekonomsku pomoć (SEV) vladali su posebni ekonomski zakoni i principi planske privrede, odvajajući ih od ostatka sveta i svetskog tržišta. Nafta i gas su delili sudbinu ostalih „roba", i za njih su važile takozvane „sevovske", „socijalističke cene", koje su za svetskim cenama „zaostajale" čitavih pet godina. Tako su cene po kojima je SSSR 1980. g. izvozio i prodavao naftu zemljama SEV-a iznosile samo polovinu svetske cene. Sovjetski premijer Aleksej Kosigin je na sesiji SEV-a te godine izjavio (zapisao sam to kao mladi diplomata), da su dotacije SSSR-a zemljama članicama SEV-a, kroz razliku između niže sevovske cene i više cene nafte na svetskom tržištu, samo u periodu od 1977. do 1980, iznosile, u tekućim cenama, fantastičnih 20 milijardi dolara. Kosigin je izneo i podatak da je u istom periodu SSSR isporučio zemljama SEV-a 370 miliona tona nafte, a za period 1981−1985. g. planirana je isporuka svih 400 miliona tona nafte. SSSR nije ni izvozio naftu u razvijene zapadne zemlje, na svetsko tržište. Njegov celokupan izvoz nafte bio je namenjen tržištu zemalja SEV-a za dalju preradu i potrošnju, ili, pak, po odobrenju Moskve, za reeksport, kao još jedan vid sovjetske pomoći „bratskim socijalističkim zemljama", u prvom redu Bugarskoj, Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Kubi. Sem Rumunije, evropske zemlje SEV-a nisu proizvodile naftu. Rumunija je, tek kasnije osamdesetih godina, počela da dobija po nekoliko miliona tona godišnje sovjetske nafte.

Imperija ruskog gasa nije iznikla na pustom mestu. O tom „ruskom fenomenu" postoji obilje literature. Ruski gas je, kao i arapska nafta, podavno ušao u globalnu politiku. Borba za tu gasnu imperiju, za njenu izgradnju, počinje prvih godina posle Drugog svetskog rata, preko šezdesetih i sedamdesetih godina, do raspada Sovjetskog Saveza. Pod okriljem prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina, Viktor Černomirdin, „prvi sovjetski gasovik", predsednik vlade, ministri i vicepremijer Borisom Nemcovim zadužen za energetiku, vode ogorčenu borbu da povrate i sačuvaju rusku industriju gasa u okvirima jedinstvenog Gasproma. Mada bitka nije bila završena, Vladimir Putin je imao šta da nasledi, zašta da se uhvati, da završi započeto delo i stvori svetski energetski gasni gigant – Gasprom – sa „zlatnom akcijom" u državnim rukama. Nakon toga mogao je da krene u zaokruživanju svoje gasne doktrine da ruski gas pretvori u ruski strateški resurs unutrašnje i spoljne politike za novo mesta Rusije u svetu. Tako, svaka imperija – ima svoga imperatora. „Ruska imperija gasa – ima svoga gasnog imperatora – to je naš premijer Vladimir Putin. Zašto – gasni? I zašto – imperator? 'Gasni' – zato što se upravo s njim kao predsednikom, a sada kao premijerom Rusije, gas iz robe, to jest materijalnog resursa, pretvorio još u spoljnopolitički strateški resurs... Naravno, evo, nekoliko decenija se pomoću ruskog gasa sprema hrana i proizvodi električna energija po celoj Evropi, a obim potreba stalno raste. Samo po sebi to nije loše, jer porezi od „Gasproma", koji se dobijaju od prodaje našeg gasa, predstavljaju oko petine ruskog budžeta." (Natalья Grib: Gazovый imperator, Rossiя i novый miroporяdok, Moskva, 2009.)
Tek je pod Putinom, u Evropi, a još važnije, u Rusiji, odjednom stalo očevidno da je gas – realni instrument uticaja na međunarodnu poziciju mnogih zemalja Evrope i Azije, na kraju krajeva, u sferi odnosa sa Rusijom. Putinnom se gas za rusku ekonomiku i politiku pretvorio u „rusko sve". Gas je prestao da postoji kao jednostavni produkt i postao ekvivalent pozitivne saradnje. Ako se veći deo evropskih zemalja greje ruskim gasom, znači da sa Rusijom treba razgovarati, truditi se da se Rusija shvati, i na kraju – da se dogovori s Rusijom. Dogovar je moguć samo pomoću obostrano razumljivog i prihvatljivog jezika. Gas postaje ne samo ekvivalent saradnje, nego i novi jezik komunikacije. Glavni inicijator uvođenja i stvaranja „gasnog" jezika u međunarodnoj političkoj praksi postao je Putin.

Desetine i desetine zemalja širom kontinenta Evroazije, a neke i van njega troše ruski gas, a trošiće će ga još više. To je ogroman arhipelag. I kao što je dolar jedanput postao, i kao što još opstaje, instrument međunarodnog uticaja Sjedinjenih Američkih Država kao dolarske imperije, tako gas Rusiju pretvara u gasnu imperiju. Granice uticaja su omeđene širenjem ruskog gasa u svetu, a što se cevi sa ruskim gasom dalje protežu i polažu, širi se i uticaj. Nova je realnost ta ruska gasna imperija koju naseljavaju stotine miliona ljudi, milijarda, koji žive u desetinama zemalja, govore mnogim i mnogim jezicima, a sve ih ujedinjuje i povezuje gas dobijen i dopremljen iz Rusije – gasovodima ili tankerima, svejedno je. Rađanje nove imerije, pa bila ona samo gasna imperija, svedoci smo, ne prolazi bez žestokog otpora glavnee, vodeće imperije sveta, SAD. Američki otpor ruskom gasu naročito je svestran u Evropii, u istorijskom središtu uticaja i dokazivanja. Zato ne čude ni ustanci poput „ukrajinskog majdana", ni otkazivanje toliko potrebnog gasovoda Evropi, Balkanu, nama u Srbiji – Južnog toka.

Američka dolarska imperija počiva na dolaru, ali nije on jedini imperijalni instrument. Ni ruska imperija gasa ne sme počivati samo na gasu. Taj problem je davno uočen i predmet je stalne diskusije i traženja rešenja u ruskom društvu. O. L. Marganija i D. J. Travin (u knjizi Neftь, gaz, modernizaciя obщestva, Moskva 2010) daju sledeći odgovor: „Na tom fonu danas u Rusiji izvanredno oštro stoji pitanje u kom stepenu nafta i gas mogu obezbediti stabilan razvitak zemlje u doglednoj budućnosti, a takođe odgovara li danas prihvaćena strategija funkcionisanja energetskog sektora toj stabilnosti. Ovo pitanje je vrlo diskutabilno. Stvar je u tome, što u postreformskom periodu u Rusiji nisu doneta jednoznačna rešenja o tome kakav treba da bude magistralni put razvitka energetskog sektora privrede." Naime, Marganija i Travin objašnjavaju kako se ruske vlasti u realizaciji svoga izbora stalno kolebaju između dve moguće varijante – pune tržišne ideologije i privatizacije, i alternativne – očuvanja u energetskom sektoru dominantne pozicije države, ali pri tome sa nerešenim problemom korupcije menadžmenta.

U godinama i decenijama narednim − kao i u prethodnim − ostaje problem efikasnosti državne mašine i sposobnost elite da predviđa, planira i ostvaruje reforme, ekonomske posebno adekvatne izazovima vremena. Problem reformi nije samo ruska specifičnost, iako je mnogi označavaju kao „najslabije rusko mesto" (od reformi Petra Velikog do, pete po redu velike reforme, „perestrojke" Mihaila Gorbačova). Rusiju mnogo što-šta čini posebnom, pa otuda i državni ili privredni sistem, kulturne i druge vrednosti. „Nova" ruska politika nepotrebno pokušava da razbije mit o Rusiji kao „skladištu sveta", kao najvećoj i zemlji najbogatijoj prirodnim resursima, pozvanoj da iz svog „svetskog magacina" hrani one koji, širom sveta, „preživeti ne mogu". Zbog nadmoćnosti „sirovinskog dodatka" i tog „skladišta sveta", Rusija ne treba da se stidi svoje prirode, nego da se njome ponosi. Ruse nepotrebno plaše tim izrazima, jer su one nesumnjiva realnost i nezamenljiva budućnost.

Autor: dr. Srećko Đukić za EVROAZIJA.INFO

08.10.2015.

Evroazija.info

Energija pokreće svet. Ona je neophodni element svakog kretanja, razvoja I napretka. Euro Energy je specijalizovani analitički portal koji daje perspektive, odnosno objavljuje...

Kontaktirajte nas!

EuroEnergy
Adresa: Knez Mihailova 10
Beograd, Srbija

Telefon: +381654070470

Pratite nas!

Linkovi ka profilima na društvenim mrežama:

Facebook
Twitter
Goolge+
Linked-in

Mini Galerija